Zanimljivosti

Blic o nama: U ovoj borbi pobedili smo Turke

Kad se ne širiš, kad stojiš u mestu, mnogo si bliže dnu nego vrhu. Najteže i najlepše je baviti se proizvodnjom, videti kako od sirovine nastaje nešto potpuno novo.

Ovako priča Milovan Ivanović, generalni direktor kompanije za proizvodnju dušeka “Bonneli” koja je ušla u sam vrha izbora za najboljeg “Blic preduzetnika” za 2016.

Da bi se od zanatske radnje na Smederevskom putu došlo do prostrane fabrike u Bariču, devet sopstvenih maloprodajnih i više od 70 specijalizovanih radnji koje prodaju njihove dušeke, dovoljna je bila – ideja.

– Devedesetih godina sam prevozio pločice iz Italije u našu zemlju. Samo određena težina mogla je da stane u kamion, te je do cerade ostajalo mnogo neiskorišćenog prostora. Palo mi je na pamet da probam sa dušecima, a samo nekoliko transporta bilo je dovoljno da shvatim koliko je to tražena roba – seća se Milovanov ujak Dragan, koji sa njim sve zajedno radi.

Prvu radnju su prodali, ali nisu odustali. Konačno, pre sedam godina nastao je “Bonneli”, danas prepoznatljiva marka.

– Oko 60 odsto proizvodnje izvozimo u zemlje bivše Jugoslavije, kao i u Nemačku, Holandiju, Irak, Rumuniju, Rusiju, Švedsku, Dansku, Italiju, Grčku, Austriju. Na područje nekadašnje fabrike sunđera “Prva iskra Barič” uselili smo se tik pre poplava, a posle svega nekoliko dana iselili, jer do nas Barička reka nije uspela da dođe. Ustupili smo magacine evakuisanim Obrenovčanima, kao i za smeštaj pomoći. Kada se reka povukla, vratili smo se i mi – kažu oni.

U Bariču se njihova fabrika proširila na 14.000 kvadratnih metara i nekoliko magacina. U različitim pogonima nastaju džepičasta, jezgra, režu se sunđeri, štepa se platno, obrađuje tekstil i sklapaju dušeci.

– U svim pogonima koristimo najsavremenije automatske ili poluatomatske mašine. Dušeci su jedna od najvećih investicija, i to zato što je oprema za njih veoma skupa. Ipak, koliko god da košta, tehnologija nam je najbitnija jer kvalitet proizvoda, konkurentnost na tržištu i bezbednost radnika nemaju cenu – priča Milovan.

U mašine ulažu, kako kažu, u želji za proizvodnjom koja je ekološki čistija, ali i veća. Šta sve dobra mašina može da uštedi, saznali smo i sami kada se pred našim očima pufnasti visoki dupli dušek pretvorio u rolnu ne veću od tepiha i pristalu u plastičnu kesu.

– Ovo je mašina koja iz dušeka izbije vazduh, presuje ga, urola, spakuje i on je kao takav spreman za transport. Tako mnogo veći broj jedinica možemo da prevozimo bilo gde. Kada se izvadi iz kese, dušek se za kratko vreme vrati u prvobitno stanje – s osmehom pričaju radnici.

U pogonu u kome se kroji platno zuji kao u košnici. Glasne igle i lelujavi konci kao da daju ritam desetini zauzetih radnica čije brze ruke sa lakoćom obavljaju posao.

– Žene su mnogo sposobniji radnici od muškaraca, moram priznati. Obuka za svakog radnika traje dva, tri meseca, no što žena savlada za 30 dana muškarac će za 90 – priznaju vlasnici.

Važno im je da za njih rade najbolji ljudi, te plaćaju i putnički kombi koji beogradske radnike dovozi u Obrenovac.

– Zapošljavamo i osobe s invaliditetom, najčešće one s oštećenim sluhom, jer su se pokazali kao fenomenalni radnici, a nama je to jedino važno. Ljude delimo samo na one koji hoće i one koji neće da rade. Poslujemo bez ijedne kazne, svi radnici su prijavljeni i plata im ne kasni – dodaju oni.

Sa takvim ljudima i neprestanim ulaganjem u proizvodnju, bez konkurencije su na domaćem tržištu i sve prepoznatljiviji na stranom.

– Trenutno proizvodimo oko 1.200 jedinica dnevno, sa kapacitetom da rastemo i dalje. Amerikanci su nas sami pronašli da šijemo dušeke za njihovu vojsku u Iraku. Zaobišli su Tursku, koja je majka dušeka, da bi kupili od nas. U Nemačkoj su velike fabrike prošle godine zatvorene zbog skupe proizvodnje, ali njihovo tržište je ostalo gladno ovog produkta, te mi sada ne možemo da postignemo koliko se od nas traži – objašnjava Milovan.

Njihovi džepičasti dušeci poslednja su reč ove branše i u celom regionu samo ih “Bonneli” ima. Pravili su dušeke i za hotele od pet zvezdica – prednost njihovih modela je, kažu, u tome što su obe strane dušeka prilagođene spavanju. Kako gazde tvrde, sputavaju ih samo birokratski problemi, a da ih nema, odmah bi povećali i proizvodnju i tržište i broj zaposlenih.

– Kada bi država imala više sluha, do kraja ove godine mogli bismo da zaposlimo još oko 50 radnika. Najveći nam je problem uknjiženje prostora, koje godinama ne možemo da realizujemo iako imamo sve uslove i papire. Zbog ovog problema englesko-američki penzioni fond odustao je od otvaranja fabrike sunđera pored nas, jer im nije bilo jasno kako to da niko nije nadležan da reši ovaj problem, a sve dok se on ne otkloni, mi smo neprepoznatljivi za banke – objašnjavaju oni.

Srbi ne kupuju najjeftinije dušeke

– Ljudi u Srbiji dušeke shvataju ozbiljno i, verovali ili ne, najjeftiniji dušek nam i nije najprodavaniji, a cene sežu od oko 4.000 dinara pa sve do skoro 50.000. Ljudi uglavnom ne mogu da veruju da su dušeci kod nas povoljniji od onih koje nude veće strane kompanije. Razlog za to je što mi ne ulažemo mnogo u marketing – pričaju vlasnici.

Izvor: Blic